Iz lista "Politika"


VLADISLAV STANKOVIĆ, DVORSKI KALIGRAF

Bio sam Tito na 5 minuta


Do sada je važilo pravilo da sva priznanja pojedincima dodeljuju institucije, a ovo je bio prvi slučaj u istoriji našeg međusobnog čašćavanja da neki pojedinac dodeljuje nešto instituciji, pa je “slučaj” poznatog srpskog krasnopisca postao mnogo zanimljiviji

Miloš LAZIĆ
Snimio Željko SINOBAD
Naslov ispisao junak ove priče

Usred Istambula, iznad tesnog ulaza s pročelja Bajazitove džamije, na zelenom čojanom polju, zlatom je izvezena neka sura iz “Kurana”, ali moj prijatelj i prevodilac Ahmed nije mogao ni da je pročita, a kamoli prevede! Ahmed je obrazovan čovek: u Bagdadu je završio gimnaziju, jednu od najstarijih na svetu, dok je u Beogradu doplomirao informatiku, pa me je njegova bespomoćnost pred tim kratkim tekstom zbunila. Levo od džamije bio je muzej kaligrafije, pa sam u njemu doznao da u arabici postoji šest različitih stilova pisanja koje može da razazna, čita i piše tek nekoliko najvećih majstora te drevne umetnosti. Veruje se da lepota arapske poezije, između ostalog, počiva u krasnopisu i u toj raznolikosti pisma.
Kod nas stvar stoji drukčije.
Kada je vajar Nebojša Mitrić, krajem osamdesetih godina prošlog veka, osmislio nova a prelepa slova azbuke, stilizujući kitnjasto crkvenoslovensko pismo, i postavio ih u izlog Srpske književne zadruge, nije mogao ni da sanja da radi zaludan posao.
Jer, niko sa sigurnošću ne zna kad je iz nastavnog programa za osnovce nestalo – lepo pisanje? Neguje se još samo u nekoliko umetničkih škola i na fakultetima primenjene umetnosti, dok su ostali osuđeni na “doktorski rukopis”. Možda je to posledica tehnološkog napretka, koji je umeće pisanja podredio tehnikama štampanja.
Neko je ustanovio da je rukopis osoben kao i otisak prsta, a što ponekad (zlo)upotrebi policija; kako ujednačeni krasnopis potire ovo “korisno” otkriće, to nesrećni islednici muku muče.
Uz to, akademik Jorjo Tadić otkrio je da kaligrafija baš i nije svojstvena činovništvu. Bio je jedan od najvećih latinskih paleografa (istraživača starih pisama), što mu je omogućilo da iščitava i mnoge nečitke rukopise dubrovačkih srednjovekovnih kancelara i notara, što je i dan-danas nekima nedokučiva enigma, razrešivši tako i razne nedoumice iz istorije odnosa tog grada-republike i srpske države (možda je tako otkrio i da je kršteno ime Marina Držića bilo – Mario Darsa?).
Inače, slova kojima je odštampan ovaj tekst osmislio je i uobličio moj školski drug Miroslav Tanasijević, u “Politici” poznatiji kao Tasa, elektroničar po struci, egiptolog u duši i po strasti, a dizajner pisma iz hobija kojim se bavi samo u retkim trenucima dokolice.
Sve ovo pišem kako bih predstavio junaka priče što sledi. Zapravo, da bih, bar donekle, opisao ono čime se bavi.


Nesvakidašnja poseta

Danas se gotovo sva priznanja mere evrima, a novac, kao što je poznato, ne može uramljen da visi na zidu iznad pisaćeg stola. Ne priliči, a i takvo je vreme da može neko da ga odnese. Zato su nam zidovi mahom goli. Ali, dogodi se i iznenađenje!
– Zovem se Vladislav Stanković, a trebalo bi da vam uručim nekoliko povelja i zahvalnica – predstavio se glas iz telefonske slušalice. – Redakciji, glavnom uredniku i vama… Objasniću vam kad dođem.
Kako zahvaljivanje odavno nije u modi, s nevešto skrivanim nestrpljenjem iščekivao sam najavljenog gosta. Nije trajalo dugo jer smo takoreći komšije.
Visok, vitak, preplanuo, nasmejan, a srdačan i razgovorljiv, moguće i dokoni “krkobabićevac”, zaključio sam s vrata. Bio sam u pravu za sve… osim za ovo poslednje. Nije dokon. Radi kao konj.
Zahvalnice koje je najavio odnosile su se na seriju tekstova o keruši Mili, onoj što su joj zlikovci lane odsekli sve četiri šapice, i na ostalo pisanje “Ilustrovane Politike”, omiljenog časopisa porodice Stanković. Od njega, lično! Do sada je važilo pravilo da priznanja pojedincima dodeljuju institucije, a ovo je bio prvi slučaj u istoriji našeg međusobnog čašćavanja da neki pojedinac dodeljuje nešto instituciji, pa je ovaj “slučaj” postao mnogo zanimljiviji!
– Oduvek sam imao pse, jer obožavam i život, i životinje – tumačio je nepotrebno. – A ustanovio sam po vašem pisanju da smo na istoj strani barikada. Mogao sam da vas nahvalim i usmeno, ali čini mi se da je lepše i prikladnije da vam se odužim na ovakav način.
Tu bi se, nekako, ova epizoda i završila, da ne beše jednog čudnog otkrića. Naime, i zahvalnice, i povelje koje nam je uručio, nisu bile štampane, već pisane onim prefinjenim kaligrafskim rukopisom. Dakle ručno! I to kaligrafskim žilot-perom!


Večera s kraljicom Elizabetom

– O, pa ja sam bio dvorski kaligraf – objasnio je.
Ispostaviće se docnije da nije bio na dvoru, već u Kabinetu predsednika Republike Josipa Broza Tita. U maršalatu – kako su to nazivali njegovi saborci i njihovi potomci. Mada, pošteno, to mu dođe na isto…
Iako civil, Vladislav je bio čovek od izuzetnog poverenja. Još čuva jedan neobičan dokument iz 1966. godine koji na najbolji način svedoči o tome. Reč je o pergamentu koji krasi trobojka, a o kojoj visi mala drvena kutijica sa žigom predsednika utisnutim u crveni pečatni vosak. Na tom pergamentu je ispisan ukaz o dodeli Ordena jugoslovenske velike zvezde sa lentom, drugu Georgi Georgiju Dežu, tadašnjem predsedniku nama oduvek prijateljske Rumunije.
– Da ne beše Tita, baš bih se izbrukao – priča Vladislav uz smeh. – Zabrljao sam onoliko, a svima je to promaklo, čak i Jovanu Drači, tadašnjem načelniku Kancelarije ordena! Napisao sam da se orden dodeljuje “drugu Georgi Georgiju Dežužu”, sve nišaneći da tekst bude po sredini, simetričan… Otuda onaj višak “žu”. I, kažem, da ne beše Starog, svima bi nam promaklo. Ovako, vratio je tu povelju: izradio sam novu, a ovu sam uspeo nekako da smotam i sačuvam… Za uspomenu.
Ispisao je od 1963. do 1971. godine barem nekoliko desetina hiljada povelja, raznih pozivnica za bankete ili prigodne susrete visokih gostiju i uzvanica. Kaže da je to moglo i da se naštampa, ali da kaligrafija, krasnopis, nosi važnu poruku poštovanja, o čemu se tada i te kako vodilo računa.
– Kad sam dobijao već štampane pozivnice koje sam morao da opremim s imenom, prezimenom, titulama i ostalim generalijama, trudio sam se da bar jednu sačuvam za sebe. Na tim “formularima” ispisivao sam i svoje ime. Znate ono: Predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito poziva vas na svečanu večeru u čast njenog kraljevskog visočanstva Elizabete Druge, i njenog supruga Filipa, vojvode od Edinburga.” Baš na tu večeru, u čast britanske kraljice, pokušao sam da uđem, ali nisam prošao ni dvorišnu kapiju.
Iako je sebi poslao pozivnicu za prijem povodom proslave Titovog 85. rođendana, beše to 24. maja 1977. godine, ispostavilo se da su ga se ionako “setili”, da su ga pozvali na tu svečanost, ali bez kaligrafski ispisane pozivnice.


Original falsifikata

Mada, nije se bavio samo kaligrafijom! Imao je Vladislav i neke izlete na mračnu stranu nečitkog pisanja poznatog rukopisa.
– Jednom, beše to krajem šezdesetih, Tito je sa svitom išao u obilazak Afrike – seća se Vladislav. – A sve “Galebom”, okolo-naokolo, natenane. Odjednom, beše po podne, dolazi po mene neki vozač, hitno sam im potreban u kabinetu. Dočekao me je tamo Jova Drača, pa izokola pitao da li bih umeo da potpišem, ni manje ni više – nego Tita?! Umeo sam, ali ne bih to priznao ni na mukama! Ispostavi se, međutim, da je trebalo da se potpiše nekakav ukaz o vanrednom odlikovanju izvesnog visokog oficira JNA, što mu je bila čast, a nikako ne na materijalnu ili kakvu drugu korist.
I, potpisao je, šta će. Na umesno pitanje da li bi današnja vlast mogla da ukine takve ukaze o odlikovanjima, nemoćno sleže ramenima i kaže da su ondašnja dokumenta odavno ukinuta. Ipak, nešto je i sačuvano, ali samo zato što je zatureno i zaboravljeno.
– Čini mi se da sam bolje i sigurnije potpisivao Tita, nego on sam – kaže veselo. – Čak sam mu “skinuo” onaj drhtavi rukopis koji ga je krasio poslednjih godina života. Ali, nikad, ponavljam nikad, to nisam zloupotrebio!
Jeste, i to na moje oči! Jer, na štampanoj grafici Titovog portreta, koji je svojevremeno nacrtao Božidar Jakac, napisao je našem lektoru takoreći autentičnim predsedničkim rukopisom: “Drugu Desimiru, Tito”, dok je meni, ispod kopije “Trojeručice”, zelenim mastilom potpisao pokojnog patrijarha Pavla!
– I ne ponosim se time – priznaje Vladislav. – Draže su mi one povelje koje sam radio za državu i Srpsku pravoslavnu crkvu, diplome koje sam ispisivao za neke univerzitete, pozivnice, ili ove zahvalnice koje sam od srca napisao za vas…
S posebnim ponosom priča o kaligrafski ispisanoj azbuci koju je darivao tadašnjem gradonačelniku Pariza @aku [iraku, koju je docnije, možda i u vreme predsednikovanja, držao na svom pisaćem stolu.
– Kao član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918, često sam išao u Pariz gde smo, bar tada, uživali velike počasti. Kada sam gospodinu [iraku uručio taj skroman poklon, a zbilo se to uoči 11. novembra, koji se slavi kao Dan kapitulacije Nemačke u Prvom svetskom ratu (mada bi mogao da se obeležava i kao dan kapitulacije Francuske u Drugom), bio je oduševljen našom ćirilicom, a zahvalio se rečima da za svoju zemlju činimo više nego sva diplomatija…


Put do kaligrafije

Vladislav Stanković je rođen u Prilepu 1933. godine. Da su njegovi promenili prezime i izjasnili se kao Bugari, možda bi i danas živeo tamo. Nisu. Ostavili su kuću, pozamašno imanje, deo života i nešto malo prijatelja, i sa po 25 kilograma prtljaga “po glavi” preselili se u Niš.
– Moj otac je bio šef proizvodnje u Fabrici duvana, pa smo rat, bar iz mog, dečijeg ugla, pregurali gotovo bezbrižno. Tamo sam završio osnovnu školu, a onda smo došli u Beograd, gde sam se upisao u srednju geodetsku školu. Zatim u višu, pri Geodetskoj upravi FNRJ. Posao u Zavodu za kartografiju “Geokarta” imao je presudan uticaj. Jer, geodetski planovi ispisivali su se ručno. I to – kaligrafski.
NJegovo umeće nije prošlo nezapaženo, pa su ga 1963, godine “preuzeli” iz Kabineta predsednika Republike, a poverili su mu posao ispisivanja “sertifikata” što idu uz ordenje.
– Pisao sam te povelje Naseru, Selasiju, Nehruu, Kenediju, Dežu, Čaušeskuu, Gomulki, Hruščovu, kraljici Elizabeti… A o našima i da ne govorim. Tako do 1971. godine, kada sam prešao u “Mladinsku knjigu” kao tehnički urednik… sve do 1991. godine, do penzije.
Uporedo je usavršavao umetnost kaligrafije, istražujući i osmišljavajući nove tipove slova.
– Otišao sam jednom kod profesora Alaksandra Dodiga, na Akademiju za primenjenu umetnost, i zamolio ga da me primi, da naučim nešto i da se usavršim. Može, reče mi, ali da prethodno demonstriram svoje dotadašnje znanje. I to pred studentima! [to da ne, pa ja sam kao estradna zvezda, svejedno mi je da li pevam pred jednim, ili pred deset hiljada slušalaca. Izađem na tablu, kao da sam đače, i napišem njegovo ime i prezime. Tek tad me je uhvatila trema. On gleda, pa mi u jedan mah reče: “Majstore, ti ovde namaš šta da naučiš. Evo, trideset sedam godina predajem kaligrafiju, a nijedan moj student nije uspeo da dostigne tu formu, niti takvo savršenstvo.” I, eto…
Posle priča kako se bavio (i bavi) kopiranjem naših ikona, kako je Svetog Savu naslikao na papirusu s namerom da spajanjem dve civilizacije napravi posao i Crkvi, i prijatelju Egipćaninu, i sebi… i, naročito, kako se sve izjalovilo.
Otkriva još da ne radi tušem, već temperom.
A pristao je da mi ispiše tri-četiri pozivnice kada budem organizovao poslednju večeru za sve svoje prijatelje.